Pravilno i lepo obrađen lovački trofej trajna je uspomena na lovački doživljaj pa zbog toga posebnu pažnju treba posvetiti obradi, čuvanju i zaštiti trofeja, a ne samo njegovoj veličini, težini i broju bodova, što je propisano međunarodnim standardima za ocenjivanje trofeja.

Obrada rogova srndaća zavisi od pravilnog skidanja kože s glave, iskuvavanju lobanje, čišćenju rožnatih grana, izbeljivanju, itd. Treba uzeti u obzir sve zahteve u pogledu načina i kvaliteta rada jer nepažnja pri radu često upropasti ceo izgled i vrednost trofeja zbog čega on nikad ne postane trajna uspomena. Osim rogova, koji često krase zidove lovačkih prostorija, trofej srndaća je i koža, od koje se izrađuju prostirke. Od srnećih nogu prave se različite vešalice za odeću, drške za lovačke noževe, a od odbačenih rogova drške za noževe i različiti ukrasni predmeti.

Skidanje kože

Koža sa lobanje skida se tako da se ne ošteti kost. Mišići se najbolje odstranjuju odmah posle lova, tupim nožem. Oči se izvade nožem, pre kuvanja, da krv koja je ušla u mozak ne bi obojila lobanju. Mozak se izvadi ovako: kroz otvor na potiljku tvrdim se drvcem nagnječe moždane opne, a zatim se moždana masa ispere mlazom tople vode. Mišići se kuvanjem odvoje od kostiju. Moždani deo lobanje, pre i posle kuvanja, ispere se vodom. Preostali delovi opni izvuku se hvataljkom (pincetom). Lobanja se dobro oslobodi krvi u vodi. Ovo je potrebno zbog toga što bi prilikom iskuvavanja krv obojila kost i time otežala dalji rad. Proces odstranjivanja krvi može se ubrzati 1% rastvorom kuhinjske soli. Zakrvavljena mesta u moždanoj i nosnoj šupljini nikad ne treba čistiti nasilno, mehanički, za to treba koristiti vodu.

Iskuvavanje rogovlja

Da rogovi srndaća ne bi pri iskuvavanju lobanje potonuli u lonac i da im ne bi voda oštetila boju, vežu se na štapiće. Pre iskuvavanja sve se umota u krpu. Lobanja se stavi u hladnu vodu, koja se postepeno zagreva. Ne sme se staviti u ključalu vodu, jer bi pod delovanjem pare boja lobanje izbledela. Penu koja se stvara za vreme iskuvavanja stalno treba odstranjivati. Vreme iskuvavanja je različito i zavisi od starosti divljači. Lobanja srndaća se iskuvava pola sata, ali ako je primerak stariji, iskuvavanje traje i do 45 minuta. Kad se mišići mogu odvojiti od kostiju, iskuvavanje se ipak nastavlja, ali sad još samo polovinu vremena. Duže iskuvavanje je štetno (nastaje raspadanje kostiju i ispiranje krečnjaka). Lobanja se, na kraju, ispira hladnom vodom.

Neki stručnjaci za prepariranje preporučaju u vodu za iskuvavanje staviti malo sode, ali drugi opet tvrde da soda može samo naškoditi. Malo sode ipak neće vidno oštetiti površinu kostiju. Odmašćuju se samo suve lobanje. To se čini u emajliranim ili staklenim posudama, triklormetilmetanom(CHCl3) ili benzinom. Vreme odmašćivanja zavisi od starosti životinje i veličini lobanje. Za odmašćivanje odgovara i tetraklor (CCl4), koji se može zagrevati i nije zapaljiv. Obično se upotrebljava 10 % amonijak, a proces traje 24 sata. Masne mrlje nestaju i kad se premažu benzinom ili ako se nastavi s iskuvavanjem.

izbeljivanje rogovlja

U procesu izbeljivanja, lobanja se umota u vatu ili gazu, koja se utisne i u šupljine kako bi vodonik-peroksid (H2O2), tzv. hidrogen, mogao svuda dopreti. Preporučuje se koncentracija 7-10%, pri čemu se vodonik-peroksid alkalizuje amonijakom (na litar se uzme 5 ml 25 % amonijaka). S povećanjem alkalnosti ubrzava se raspadanje peroksida, tako je izbeljivanje brže. Izbjeljuje se u tamnim posudama, jer se vodonik-peroksid pod delovanjem svetla pretvara u vodu. Ako se izbeljuje mala lobanja, može se cela potopiti u peroksid. U tom slučaju ne mora se umotavati u vatu ili gazu. Vreme izbeljivanja je 4-5 sati. Velike se lobanje ne mogu cele potopiti u peroksid (zbog uštede) koji se ulije samo na dno posude. Vata ili gaza kojom je umotana lobanja upija peroksid i dovodi ga na površinu i u šupljine lobanje. Izbeljivanje u ovom slučaju traje 15 -20 sati. Vodonik-peroksid se može dobiti u apotekama, ali je opasan za oči, a koža od njega izgori. Dobro bi bilo zamoliti apotekara da ga razblaži u svrhu izbeljivanja, to jest na 10% rastvora.

Događa se da na lobanji mlađe divljači posle izbeljivanja ostanu tamne mrlje. Ove mrlje se odstranjuju tako što se šupljine iza njih popune vatom. Ne treba upotrebljavati gips, jer se on pri merenju rogova teško uklanja. Neki lovci žele da lobanja bude žućkasto-bela ili boje slonovače. Ova se boja postiže ako se lobanja posle redovnog izbeljivanja potopi 3-6 dana u 1% rastvor fosforne kiseline (H3PO4) ili sedam dana u 10 % rastvor kloramina (sredstvo za dezinfekciju). Željena se boja pojavljuje nakon nekoliko dana. Ako se nema vremena za izbeljivanje, dovoljno je lobanju staviti u sanduk s drvenim ugljenom u prahu, gde će nastupiti razlaganje.

Postavljanje rogovlja na postolju

U prošlosti, mnogi su lovci prilikom obrade trofeja ostavljali „kratke lobanje“, odnosno sekli ih neposredno iza rožišta, s malim komadom čeone kosti . Ponekad su ostavljali celu lobanju, s donjom vilicom koja bi bila pričvršćena sa strane lobanje. Ovako obrađen trofej ima veliko značenje, naročito pri proceni starosti. Polulobanje se danas retko ostavljaju, i ovaj način obrade trofeja se smatra zastarelim. Ispravno obrađen trofej srndaća je rogovlje sa lobanjom (bez donje vilice). Obrada rogova zavisi i od pravilnog skidanja kože s glave, iskuvavanja lobanje, čišćenja rožnatih grana, itd. Nepažnja pri ovim radovima često upropasti celovit izgled i vrednost trofeja. Obrađena lobanja s rogovima se pričvršćuje na podmetač tako da se nepotrebno ne buši kost i da se s čeone strane ne vide viljci. Vijci se uvek postavljaju s donje strane, a ako se pričvršćuju žicom, ona se provuče kroz dve rupe i zavrne na zadnjoj strani podmetača. Lobanja se može obesiti na zid i bez podmetača, što deluju jako ukusno, narocito u moderno uređenom stanu. Podmetač se stavlja ispod trofeja (glave, rogova), pre svega zato da bi se pojačao utisak o njegovoj veličini. Utisak je potpuno suprotan ako se podmetač ukrasi, jer ukrasi privuku više pažnje nego trofej. Zbog toga valja obratiti pažnju na to da se trofej ističe svojom prirodnom bojom, a podmetač neka je ukusno napravljen, ali da je po obliku i boji – u uporedbi s trofejem – skroman i neupadljiv. Podmetači mogu biti različitog oblika, ali se pri izboru uvek uzima u obzir namena prostorije u koju se postavlja trofej.

Mladi pas raste 9-12 meseci, a kroz celo to vreme je intenzivan rast i izgradnja kostiju. Za kosti u razvoju su veoma potrebni vitamini i minerali, a posebno kalcijum i fosfor te vitamin D, zbog toga je u to vreme neophodna konstantna i pravilna ishrana organizma tim vitaminima i mineralima .

Ukoliko taj uslov nije udovoljen, vrlo brzo će se kod štenadi javiti prvi znaci rahitisa. Uz to, nastanku ovog oboljenja koštanog sistema pogoduju brzi rast, kao i nedovoljno kretanje na vazduhu i suncu.

Dobra ishrana protiv Rahitisa

Najbolji izvor kalcijuma za štenad je mleko, sveži kravlji sir, surutka, izmrvljene i termički obrađene ljuske jaja, a uz to postoje i mnogi komercijalni preparati koji sadrže potrebne vitamine i minerale i koji su prilagođeni za dodavanje hrani za štenad.

Veoma dobar izvor kalcijuma je koštano brašno, koje se može nabaviti po pristupačnoj ceni. Kao izvor vitamina D izvanredno je sirovo žumance kokošjeg jajeta ili sirova, potpuno higijenski ispravna juneća ili teleća jetra. Vlasnici štenadi često, iz straha od pojave ove ili neke druge bolesti, preteruju u količini vitamina u hrani ili insistiraju na čestim vitaminskim injekcijama, što nije ispravno, jer predoziranje vitamina A i D uzrokuje prebrzi završetak okoštavanja s brojnim posedicama (niži rast i deformacije kostiju).

Znaci Rahitisa

Tipični znaci rahitisa koje će vlasnik primetiti su povećani zglobovi nogu, nerado kretanje, ukočen hod ili šepanje te kvrgice po rebrima na mestu spoja koštanog i hrskavičnog dela rebra. Bolest je hroničnog toka pa ako duže traje dolazi do deformacije dugih cevastih kostiju ekstremiteta, poremećaja u promeni zuba, pa čak i do deformacije kostiju lobanje, a posebno gornje čeljusti.

Takvo se stanje relativno brzo popravlja ukoliko je lečenje započeto na vrijeme. Uz korišćenje preparata kalcijumja i vitamina D putem injekcija, potrebno je regulisati i prehranu. U težim i zapuštenim slučajevima, naročito ako je životinja starija od četiri meseca, pojedini delovi skeleta ostaju izobličeni uprkos lečenju, a životinja često zakržlja.

Iako ljudi misle da to nije bitno da li je leto ili zima kad su u pitanju kućni ljubimci, grdno se varaju. Veoma je bitno kad se radi o ishranu kućnog ljubimca.

Letnji režim ishrane pasa

Sto se tice letnjeg režima ishrane potrebno je znati sledeće: Ako se radi o većim pasminama pasa i psima koji su u dvorištu odnosno napolju, njima je bitno kako će se hraniti u toku leta. Mali psi koji veći deo dana borave u kući nisu toliko osetljivi na prehranu pošto je i temperatura u kući ragulisana tako da su neznatna odstupanja zimi i leti. Ishrana pasa leti trebala bi biti hranom koja je nešto niže energetske vrednosti t.j ima manje belančevina i masti. Najbolje je od istog proizvođača koju hranu inače jede uzeti za leto laganiju hranu.

Vode pas mora imati uvek sveže pošto se ista brzo zagreje. Psa treba staviti da boravi ispod neke nadstrešnice gde ima dosta strujanja vazduha i nikako mu ne davati ostatke od kućne hrane jer će odmah na tu hranu doći muve i doćiće do velikih problema. Muve će napadati psa a prvo što će učiniti poče će ga gristi za vrhove ušiju. To zna biti vrlo neugodno za psa jer ga prisustvo muva jako uznemirava i svrbi.

Obroci moraju biti češći t.j barem 2-3 puta na dan t.j ranije ujutro i kasnije uveče i moraju biti manji nego uobičajeno. Većina pasa sami regulišu količinu hrane dok ih manji broj jede koliko mu vlasnik da. Nikako hranu ne kvasiti sa vodom jer se ona zbog velikih vrućina brzo zagreje i dolazi do vrenja koje izaziva kvarenje hrane. Hrana postaje kisela i pas izbegava da je jede. Prolievi mogu u letnje doba biti nešto učestaliji i to je prvi znak da nešto sa hranom nije u redu.

Treba obratiti pažnju i na mesto gde se hrana čuva. To mora biti u zatvorenoj prostoriji po mogućstvu da je podrum ili neko mesto gde je temperatura niža kako ne bi došlo do kvarenja hrane. Hranu ne držati u džaku već tražiti od trgovca gde ste kupili hranu da vam da i kantu za čuvanje hrane. Ona je dobra iz prostog razloga što ima originalni poklopac koji sprečava ulazak muva, insekata, miševa i sprečava da hrana stajanjem gubi svoj miris i ukus.

Kad primetite da vaš pas ima proliv ili mekšu stolicu, obavezno ga staviti na post a umesto vode mu davati ohlađeni ruski t.j crni indijski čaj bez šećera. Ako to ne pomogne dati mu medicinski ugljen a ako ni tada proliv ne stane, odvesti psa kod veterinara jer svako dalje lečenje bez saveta veterinara bilo bi besmisleno. Pri tome ne smete dugo čekati jer pas prolivom gubi vodu i elektrolite iz tela pa može brzo dehidrirati što će izazvati nove probleme.

Veterinar će otkriti šta je uzrok prolivu i prema tome odrediti i terapiju. Osim što proliv može biti uzrok virusne ili bakterijske infekcije, može nastati i zbog stresa, putovanja, promene hrane, promene sredine. Uglavnom, kod bilo kakve promene stolice treba reagovati brzo i ne oklevati sa odlaskom kod veterinara. Samim pozivom veterinara telefonom nećete puno postići pošto da se utvrdi uzrok prolivu treba obaviti pretrage (vađenje krvi, uzv, rtg, biohemijske pretrage, koprološka pretraga itd ).

Smatrajući da je lovačka etika sasvim zanemarena od strane nove generacije lovaca, nije na odmet lovce podsetiti na ponašanje u lovu.

Aktivan lovac svoje oružje, municiju, pribor i opremu drži uredne, čiste i spremne tako da se za kratko vreme odazove na iznenadni poziv na neki radni zadatak u lovištu ili u lov. Pored obaveze da se pridržava pravila lova koji su regulisani Zakonom o lovu i drugim propisima, lovac mora da se sa kolegama dogovara o raznim detaljima koji osiguravaju bezbedan i uspešan lov, o tome u kakav se lov ide, na koji teren, o vremenu trajanja lova, o mestu polaska u lov, o zbornom mestu, a pripreme obavlja tako što će sa sobom poneti sve što mu u lovu treba i što će mu vreme provedeno u prirodi učiniti ugodnim.

Nije pristojno da lovac u toku lova od kolega posuđuje municiju, radi čega u lov treba da odlazi s dovoljnom zalihom municje. Nije dobro ni da kolegama posuđuje municiju jer, u slučaju nesreće, ostalo bi neraščišćeno pitanje ispravnosti punjenja municije. To može da se odnosi i na posuđivanje oružja, opreme i drugih stvari. Odlazak u lov treba da prati striktno poštovanje dogovorenog vremena dolaska na određeno zborno mesto. Bilo bi veoma neetično dozvoliti da cela grupa lovaca u neizvesnosti čeka. To je iskazivanje nepoštovanja kolega i vid nediscipline koja će narušiti program lova.

U slučaju da je lovac iz ozbiljnih razloga sprečen da se odazove nekoj akciji ili da dođe u lov, dužan je o tome obavestiti grupovođu i članove grupe. Čak i ako su takva izostajanja i otkazivanja lova opravdana, članovi grupe mogu izgubiti poverenje u takvog svog kolegu lovca. Lovom upravlja grupovođa-lovovođa koji je ili za stalno izabrani lovac ili članovi lovne grupe, prilikom njenog formiranja, između sebe biraju za tu priliku nekoga ko je iskusan, uzoran i ozbiljan.

Lovovođu treba da bespogovorno slušaju svi članovi grupe, odnosno da izvršavaju njegove naredbe, a on treba da opravda ukazano poverenje tako što će organizovati lov na način da će podjednako angažovati sve članove grupe, vodeći računa o svim pojedinostima koje osiguravaju bezbedan lov. Zavisno od vrste lova, a u svakom slučaju do ugovorenog znaka za početak lova, nije dozvoljeno punjenje oružja.

Lovac mora svoje oružje (pa i kad je prazno) nositi tako što će cevi okrenuti u vis. Nošenje puške „popreko“ nije ni lovački ni etički, kao i nošenje sa cevima okrenutim prema zemlji jer se cevi mogu začepiti zemljom ili snegom, što bi prilikom pucanja na divljač uzrokovalo njihovu eksploziju. Sa čeke lovac treba dobro da osmotri okolinu i mesto gde metak završava svoju putanju. Opasno je da puca a da prethodno nije uočio gde se nalaze susedni lovci, jer bi pucanje u njihovom pravcu moglo uzrokovati nesreću. I pored te predostrožnosti, lovac treba, pre savakog pucanja, dobro da obrati pažnju na bližu okolinu i tako otkloni svaku mogućnost nesreće. Posebno treba voditi račun, ako se lovi čekanjem iz zasede, nije dozvoljeno kretanje da lovac ne bi nenajavljeno, odnosno nesmotreno došao na nišan drugih lovaca, a što je oduvek pa i sada veoma opasno i najčešći je uzrok nesrećama. Svaki prekid lova u cilju premeštanja ili jela, najavljuje grupovođa, kada je potrebno isprazniti puške i grupi prilaziti sa „prelomljenom“ puškom .

Lov na divlje svinje podrazumeva poznavanje ove divljači. Kako se divlja svinja na našim prostorima najčešće lovi čekanjem, od velike je koristi znati kako izgledaju tragovi divlje svinje. Na taj način ćemo moći da utvrdimo kuda se kreće i gde se zadržava.

Divlja svinja ima običaj da se kreće istim stazama i da dolazi na ista mesta da se hrani nekoliko dana za redom. Iako divlja svinja ostavlja dosta različitih tragova, za lovce su najzanimljiviji tragovi nogu i mesta gde je svinja tražila hranu rijući po zemlji.Tragovi nogu kuda je divlja svinja prolazila su dobar pokazatelj, jer ona dosta često koristi iste staze za kretanje, dok, kada je upitanju hranjenje, dešava se da se po-jedine lokacjie koriste sezonski i u kraćem vremenskom periodu.

U poljoprivrednim usevima mogu se pronaći tragovi prisustva divljih svinja i na osnovu toga zaključiti neke stvari. Naprimer u kukuruzu je to jasno uočljivo, a ako se obrati pažnja može se videti i da li su divlje svinje tuda samo u prolazu ili su u blizini pa redovno posećuju njivu. Ako su u prolazu, šteta koju su napravili je takva da se stabljike ravnomerno suše, dok se u slučajevima kad su u blizini, mogu videti izlomljene stabljike kukuruza koje su polomljene pre par dana, a pored njih i one koje su divlje svinje izlomile juče.

Divlja svinja je papkar, poput jelena, pa im i tragovi mogu ličiti. Međutim, kako se životinje veoma razlikuju po izgledu, tragovi kod jelena između sebe imaju oko 70 cm, dok tragovi divlje svinje mogu da budu udaljeni oko 40 cm. Divlja svinja u mekanom terenu ili snegu ostavlja tragove tako da se jasno razaznaju zapapci. Kako se divlja svinja uglavnom zadržava u blizini vode, u blatu će uvek ostajati dublji i jasan trag. I o brojnosti divlje svinje se iz tragova može dosta saznati, one su uvek u grupi, izuzev starijih veprova, tako da je verovatnoća da će se naći veći broj tragova na manjem prostoru velika. Ovo isto važi i kad je u pitanju zemlja gdje su svinje tražile hranu, jer će svinje u tom slučaju da prevrnu veću površinu. Divlje svinje izlaze u sumrak i svitanje, a veoma uspešno mogu da se love i u noćima s jakom mesečinom, jer su tada tokom cele noći aktivne. Zato su svetle noći, pri punoj mesečini i bez vetra najpogodnije za lov čekanjem. Lovci najveće šanse za odstrel imaju u večernjim satima, kad je aktivnost divljih svinja izraženija, odnosno kad kreću u potragu za hranom.

Lov može da bude izuzetno uspešan i u ranim jurarnjim satima, kad se crna divljač vraća u šumske i ritske komplekse, gde se tokom dana odmara. Ove informacije su korisne kada je u pitanju lov na divlje svinje, ali za pravilno tumačenje onoga što se vidi na terenu je neophodno da lovac stekne iskustvo .

Pod odložljivošću smatramo naviku da psa možemo ostaviti na nekom mestu, s kojeg nas on vidi ili ne vidi, a da se s tog mesta ne makne bez naše komande, video on divljač ili ne, pucali mi ili ne. To odlaganje može trajati i satima. Koliko je to važno, poznato je svakom lovcu, bilo da lovi sitnu ili krupnu divljač. Neuporediva je razlika loviti sa psom koji je tome naučen ili sa onim koji to nije.

U lovištu smo i opazimo kako u obližnju baru sleću patke. Ako psu zapovedamo da legne i čeka, a mi se došunjamo do bare zaklonjeni za kakav grm, dođemo do lepe lovačke prilike. Ako je pas neposlušan a u isto vreme je video sletanje pataka kao i mi, u divljem je trku pre kod njih nego mi, i prilika je propala. Ako ga nismo naučili odložljivosti, on će to svaki put učiniti, tukli ga mi ili ne.

Ukoliko smo psa naučili da legne i čeka, onda je glavni posao učinjen. Za duže čekanje neki misle da je dobro u blizini psa ostaviti neki predmet, jer mu taj predmet pruža veću sigurnost da ćemo se vratiti, a on ga u neku ruku i čuva. Kasnije, kada je pas već potpuno siguran, pa smo, recimo, pucali na patke ili srndaća, a pas nam je hitno potreban da ranjeno uhvati, ne smemo ga odmah nakon hica pozvati ka sebi. Kad bismo to nekoliko puta učinili, pas bi uvek odmah na hitac dojurio ka nama, a to nije poželjno. U lovu treba izdavati što manje komandi rečima, jer to smanjuje izglede za uspeh. Uopšte treba uvek nastojati da dođemo sami po psa da ga dignemo a ne da ga pozovemo ka sebi. Na taj način on stiče uverenje da ćemo uvek doći po njega i biće na mestu miran.

Kao poslednju vežbu učinimo mali progon. Jedan lovac glumi goniča i glasno tera divljač, mi i naš pomoćnik, koji nam za to treba, stojimo na čistini, pas je blizu nas. Na vratu mu je okovratnik, na koju je pričvršćen čvrst konopac. Mi konopac neprimetno pustimo na zemlju i na njega čvrsto stanemo. Kada se gonič oglasi ili lupa po stablima, mi i naš pomoćnik pucamo. Ako se pas digao, smesta dođemo ka njemu,prodrmamo ga za okovratnik i stavimo na isto mesto i isti položaj. Komande rečima, a pogotovu viku, nikako ne primenjujemo jer bismo na to navikli psa, a kakav rezultat u lovu ima lovac koji na stajalištu viče, svima nam je poznato. Neki psi počnu cvileti ili lajati kada smo ih odložili. Tada ih obavezno treba kazniti.

Zanimljivo pitanje je kako životinje vide, naprimer čoveka ili neku pojavu. Da bi se ovo objasnilo potrebno je shvatiti kako čovek vidi ljude ili predmete.

Pretpostavimo da za stolom sedi drugi čovek četiri metra udaljen od našega oka. Njegove senke na licu i odelu mi ne vidimo samo u crno-belom, nego i s najfinijim nijansama boja, a pri tome trodimenzionalno i perspektivno. Sa iste udaljenosti oko psa vidi svoga gospodara prilično mutno, pas svog gospodara može mnogo bolje prepoznati preko njuha nego očima. Ako stojimo 10 metara udaljeni od psa, iza staklenih vrata, on će nas jedva prepoznati. Ali ako stojimo neposredno iza drvenih vrata, njegov njuh oseti gde je njegov gospodar.

Oko mačke vidi noću na iznenađujući način. Mačka vidi u tami precizno sve ono što naše oko može samo nazreti, ali na dnevnoj svetlosti ona vidi samo na veoma maloj udaljenosti, udaljeni predmeti njoj su nejasni, kao kad bi čovek stavio naočare koje mu ne odgovaraju.

Mnogi su iznenađeni saznanjem da oko konja ne može oceniti udaljenost. Konj vidi tačno kao oko malog deteta, ali sve nesrazmerno i jako povećano. Dok konj gleda svog gospodara u neposrednoj blizini, njegov lik mu je jako uvećan, a pozadina ostaje nevidljiva. Petao vidi neobično slabo i izraz „kokošje slepilo“ nije neopravdan. Noću kokoši uopšte ništa ne vide, pa su zbog toga za lisicu lak plen.

Jedan deo svetlosnih zraka, koje su čoveku pristupačne u predvečerje, kokošje oko može tek nazreti. Jastrebov vid je mnogo jači od čovečijeg. On može sa visine od 150m i više otkriti miša koji beži kroz polje. Ova neverovatna moć gledanja odgovarala bi, kad bi se primenila na čoveka, otprilike sposobnosti čitanja novina na udaljenosti od 10 metara. Ovaj primer najbolje tumači kako je izvrsna moć vida kod grabljivica u odnosu na naš vid.

Sova, izrazito noćna ptica, ima oči koje su jako osjetljive na svetlo, ali nije sposobna tu osetljivost danju ograničiti. Ona vidi čoveka tako, kao kad bismo mi iz tamnog prostora iznenada stupili u jaku blještavu svetlost, koja nas zasljepljuje. Oko muve je sastavljeno iz mnogo sićušnih okanaca koja su rastavljena jedno od drugog, pa joj zato izgleda sve kao da gleda kroz sito ili kroz žičanu mrežu. Na udaljenosti od jednog ili dva milimetra kad ona sedi na našoj ruci, ona vidi kožu ruke tako povećano kao kad bismo je mi gledali pod mikroskopom.

Svaki lovac se bar jednom našao u situaciji da se sprema nekakvo nevreme a iz nekih razloga nije uspeo na vreme da se povuče i dođe do nekog bezbednog zatvorenog mesta i zbog toga nije na odmet znati nekakve činjenice o grmljavini i munjama i kako se ponašati ako se lovac nađe u takvoj situaciji.

Najviše munja se javlja u kasnim letnim mesecima, kada često dolazi do naglog zagrevanja vazduha. Kako lovci mogu očekivati nenadane letnje oluje, dobro je znati odakle lovcu vreba opasnost u šumi, polju ili na čeki. Stručni tim profesora iz Dortmunda, eksperata za elektricitet koji su i sami lovci, proučavali su kako lovac u ovakvim nepogodama treba da postupi i savetuju kolege lovce kako se ponašati ukoliko ih oluja zatekne u prirodi.

Da bi utvrdili kolika opasnost od oluje preti lovcu s puškom u ruci, tim eksperata je izišao na teren sa mernim instrumentima i oružjem. Krenuli su sa poznatim činjenicama da se munje i gromovi javljaju kao rezultata napona između negativnog električnog naboja oblaka i pozitivnog naboja zemljine površine. Normalan napon pri lepom vremenu može iznositi od 100 do 200 volti, a u olujnom on se penje i od 1000 do 5000 volti.

Jačina struje u električnom kanalu može iznositi preko 100.000 ampera. Kako se ta situacija u prirodi ne može ni locirati, ni ometati, lovcu jedino ostaje da se skloni s istaknutog mesta. S obzirom da je olujno nevreme uvek praćeno obilnom kišom, tako da mokar čovek predstavlja izvanredan provodnik. Faktor uvećanja napona na glavi čoveka tada je 12 do 15 puta veći u odnosu na tlo ispod čoveka. Zato je mnogo sigurnije skloniti se u neko udubljenje na zemlji i u njemu čučnuti ili, što je još sigurnije, leći. Ispitujući u laboratoriju kolika je opasnost lovcu lovačka puška na ramenu ili ruci, tim eksperata je utvrdio da je na gornjem kraju cevi napon izuzetno velik, sa faktorom pojačanja od 130 puta! Čak i kad se puška nosi u ruci horizontalno, faktor uvećanja još uvek je velik i iznosi 50 puta, i to na oba kraja puške. To znači kako god nosili pušku, ona može privući grom.

Tim eksperata je zaključio da je lovac s puškom u ruci bar 10 puta u većoj opasnosti, nego bez nje. Lovac tu opasnost eventualno može izbeći ukoliko na usta cevi navuče gumenu kuglu ili lopticu koja je spolja i iznutra premazana bronzanom bojom. Ipak je jednostavnije odložiti pušku za vreme nepogode u čeki ili nekom drugom mestu, podalje od sebe. Drvo u oluji, kod udara groma, lovac ne bi smeo koristiti kao zaklon. Udari li grom u drvo, strada će i lovac i puška. Pod drvetom bi lovac mogao biti koliko-toliko siguran samo ukoliko bi bio najmanje pet metara udaljen od stabla, a pritom obe noge mirno držao priljubljene na zemlju. Stabla na ivici šume daleko su opasnija od onih u gustoj zatvorenoj šumi. Nađe li se lovac na visokoj čeki, u slučaju olujnog nevremena, pomoći će mu samo jedno pravilo: smesta sići sa čeke. Najviše ljudi od udara groma i oluje strada leti, kad su nevremena češća, a ljudi više vremena provode napolju. Preporučuje se pridržavati se pravila „30-30“. Naime, ako od munje do grmljavine prođe manje od 30 sekundi, udaljenost je manja od 12 kilometara, te je potrebno pronaći zaklon. Nakon poslednjeg udara potrebno je pričekati pola sata da se uverite da je opasnost prošla.

U odnosu na ostale papkare naših lovišta, procena pola i starosti divljih svinja vrlo je teška i komplikovana. Razlike u građi tela između polova ove divljači su male i teško uočljive i u najpovoljnijim vremenskim uslovima, a naročito po noći, u svitanje ili u sumrak. Za procenu pola i starosti, pored spoljnjeg izgleda, su vreme menjanja dlake, ponašanje i socijalni status u čoporu. Najteže je proceniti starost srednjedobnih primeraka i zato je dobar dvogled poželjan u lovu na divlje svinje. Po pravilu su veprovi samotnjaci izvan sezone parenja, ali se usamljeno kreću i jalove ili prestarele divlje svinje te bolesne ili mlađe jedinke. Za trofej ove divljači se smatraju veprove kljove.

Odrasli zreli vepar (5-7 godina): Izraziti je samotnjak, drži se dalje od bučnog čopora i izbegava društvo srodnika. Pored čopora je samo u vreme parenja. Pri pogledu sa boka na vepra uočljiv je klinasti oblik trupa, glava je snažna i nabijena i čini jednu trećinu tela. Izražen greben se u prsnom delu spušta koso ka sapima koje su niže. Stomak je uvučen. Rep doseže do ispod kolena sa kićankom na kraju. Kljove su moćne i jasno se vide. Pri pogledu spreda je vidljiv polni organ između nogu i u letnoj, a naročito u zimskoj dlaci koji se vidi kao čuperak dlaka koji formira četkicu. Pri pogledu odpozadi su vidljivi uvećani testisi između zadnjih nogu.

Stara, zrela krmača: U čoporu se izdvaja od ostalih sa svojom prasadi i drži se po strani na mirnijim mestima. Opreznija je od srednjedobne svinje. Dugo ispituje teren pre nego što se pojavi na čistini. Ako oseti ili posumnja opasnost, duvanjem kroz nozdrve opominje krdo i brzo beži. Obično je vođa čopora. Pri pogledu sa boka ima snažno, ali nešto duže telo koje nema klinast oblik nego je okruglije s ravnijim leđima i izraženim zadnjim delom. Ako te godine nema prasad, slabine su ulegnute. Ima izduženiju glavu i slabo uočljive kljove. Za vreme dojenja stomak krmače je opušten, gotovo viseći, s jasno vidljivim dojkama. Zbog prašenja i dojenja krmača poslednja promeni dlaku u proleće pa čak u maju se može videti krmača sa zimskom dlakom, tamnije boje po leđima. Zato,ako se u rano proleće primeti divlja svinja s promenjenom dlakom to nije krmača nego nazime ili vepar.

Srednjedobni vepar (3-5 godina): Srednjedobni vepar je samotnjak ali se zadražava blizu krmača (čopora) i oprobava snagu u oponašanju borbe sa vršnjakom. U toku parenja, više srednjedobnih veprova se vrti oko čopora, ali ne smeju prići krmači zbog zrelog, jakog vepra. Ako se u parenju vepar sam šunja oko čopora to je mlad primerak. Praktično se može smatrati veprom svaka divlja svinja težine 60-70kg, koja se kreće sama, a ima klinasti oblik tela i dugu njušku. Pri pogledu sa boka telo je vitkije nego kod zrelog vepra, mada se već uočava klinast izgled. Vide se i mali sekači, ali ne kao kod starijih primeraka. Rep je dug ali ne doseže do kolena i u zimskoj dlaci je četkast pri kraju. Stariji primerci srednjedobnih veprova su krupniji od zrelih veprova.

Srednjedobna krmača: Ona već ima prasad i često se pridružuje čoporu s prošlogodišnjom prasadi. Pri pogledu sa boka telo je dugo, okruglasto, mršavo, bez naglašenog grebena i s jačim zadnjim delom. Njuška je duga i uska. Takođe kasno menja dlaku i ima opušten stomak s uočljivim dojkama ako ima prasad. U letnjem periodu je lako da se zameni sa veprom jer vimena liče na vepra, naročito ako ostavi prasad u žbunju i sama izađe na čistinu u potrazi za hranom. Ovakva zabuna nanosi veliku štetu lovištu.

Dvogodišnji vepar: Još uvek se nalazi u čoporu ili je u njegovoj blizini, ali nije njegov član i već se postepeno osamostaljuje. Mlade mužjake, čim polno sazru krmače isključuju iz čopora. Tada se oni kreću u manjim grupama od 3 do 4 jedinke, kojima rukovodi najjači među njima. Takav mali čopor se ponaša neobuzdano i pravi najviše štete na usevima. U njemu ostaju do sledećeg parenja u novembru -decembru, posle čega se osamostaljuju i napuštaju kraj u kome je matični čopor. Pri pogledu sa boka naslućuje se klinasti oblik tela, vidi se blagi nabor na gornjoj usni, gde će se pojaviti sekači. Kao što je već spomenuto,ako se u proleće vidi usamljena divlja svinja u letnoj dlaci to je nazime ili mlad vepar.

Dvogodišnja krmača: Ima prasad i često se udružuje u čopor gde joj je majka koja ima nove mlade.

Nazime: Rado se igra, oponaša tučnjavu, užurbano juri na hranu. Obično se udruže mladi više krmača u čopor. Pri pogledu sa boka nazime je uočljivo sitno i vidi se kratak rep koji nije kitnjast na kraju. Težina retko prelazi 45 kg. Teško je razlikovati pol. Nazimad prva menjaju dlaku

U ovom tekstu pokušaću da skrenem pažnju na jednu sve česću bolest kod lovačkih pasa i na taj način pomognem lovcima da što pre dijagnostikuju ovu bolest i tako pomognu svojim ljubimcima.

Uzgajivačima rasnih pasa, većih i velikih pasmina, dobro je poznat pojam displazija kukova, a manje je poznata bolest pod imenom displazija lakta ili kako se pravilno kaže, displazija ankonealnog izdanka lakatne kosti. U lakatnom zglobu se uzglobljuju distalni (donji) okrajak ramene kosti te proksimalni (gornji) okrajci lakatne i palčane kosti. Za nastanak ovog oboljenja je značajan tzv. ankonelani izdanak lakatne kosti.

Kod šteneta je spoj između lakatne kosti i ankonealnog izdanka hrskavičan, a u period od 4-6 meseci on potpuno okošta i na taj način čvrsto sraste sa lakatnom kosti. Displazija lakta, ustvari, je razvojna anomalija pri kojoj gore navedeni spoj nikad ne okošta već ostane hrskavičan. Kao takav, taj spoj ne osigurava čvrstu vezu između ankonealnog izdanka i lakatne kosti pa pre ili kasnije dolazi do potpunog ili delimičnog odvajanja od lakatne kosti, a pod uticajem mišićne sile koja deluje na taj deo.

Kao posledica takvog stanja s vremenom nastaje hronična deformirajuća upala lakatnog zgloba. Oboleli pas šepa, a korak mu je skraćen prema napred. Lakat je odmaknut od tela, a zglob je neretko umereno zadebljan. Ukoliko takvo stanje potraje duže vreme, dolazi do smanjenja mišićne mase ramenog i nadlaktičnog područja zbog smanjene aktivnosti. Dok je pas odmoran, hromost je slabijeg stepena, a čim se pas kreće duže vreme, stepen hromosti raste. Ova bolest je naslednog karaktera, a dolazi kod većih pasmina pasa, posebno kod nemačkog ovčara. Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike a potvrđuje se RTG pretragom. Displazija lakta se može lečiti jedino hirurškim putem pri kojem se potpuno uklanja ankonealni izdanak.